Сарајево: На тромеђи религија!

Иако није било у плану превише путовања до одласка на летовање, мени се ове године посрећило. Десетак дана након посете Загербу, на (ван)ред(но) је дошло Сарајево.

Оног тренутка када сам закорачила на тло чувене Башчаршије, могла сам да осетим све оно што сам читала и слушала о неким давним временима у овом граду.

Занатске радње, бурегџинице и кафане се циклично  смењују у неједнаким линијама прегледности излога укруг око Башчаршијске чесме. Људи, као и голубови, застају да на њој направе предах, умију се и попију мало воде. Треба узети у обзир да је јун, па осим традиционалног својства, чесма има и превентивне мере за дане када је преко 30 степени целзијуса.

Кренула сам, на први поглед, уском улицом која се протеже десно од башчаршијске чесме не слутећи да она заправо крије читаво културолошко благо.

Прва на реду са леве стране је Царева џамија. Ушла сам у двориште и могла да приметим једну сличност са православним храмовима – на једној страни су мушкарци, на другој жене. Боси. Време Хоџиног певања почиње и време клањања. Излазим и крећем даље.

На око 300 метара удаљености од тог места, овог пута са десне стране, из мора туриста, штандова и кафића, израња Катедрала срца Исусова. Оштрина облика и стаменитост чине ту дијагоналу између ње и џамије, линијом спајања. Да, потпуно неочекивано. Људи као када из пекаре оду у маркет, тим  ритмом из храма ислама прелазе у храм католичја. Хитајући да ухвате посебне зраке сунца и направе што бољу фотографију.

Само неколико метара насупрот катедрале је парк, ту су споменици славним балканским писцима и фасада топле роза боје која је обавијала Саборну цркву Рождества Пресвете Богородице.  На размаку од око 500 метара, у положај троугла вековима одолевају, ћуте и поносно стоје богомоље спорних и водећих религија у нашем региону.

„Тутњало је, дете, овуда много. Читаве махале су биле под разним опсадама, ал ђед ће ти рећи нешто: НИКО НИЈЕДНУ ОД ОВЕ НАШЕ ТРИ ЉЕПОТИЦЕ ТАКАО НИЈЕ! НИКО!

Истина је. Слажем се са деком, пролазником и мојим водичем на кратко. Три лепотице, три велике ратнице и три сведока бремена рата. Занимљиво је да је око њих мирно. Не склањајући поглед поред њих пролазе и девојчице у фереџама, смеју се и праве селфије, све док се звук за најаву певања хоџе не огласи.

Време је за кратку паузу и сарајевску кафу која се служи у филџанима уз обавезан ратлук. Док испијам кафу, уочавам једну веома интересантну ствар.
У кафићу у ком седим, као и у два суседна, столови су готово идентично постављени. Есцајг, тањири, чаше допола напуњене вином, соком или водом и посуда поред тањира у којој се налази неколико врста воћа у оскудној количини.

Конобар ми говори: „Извините, нисам Вас питао. Желите ли рамазански сервис?“

Сад схватам. Време Рамазана је и постоји неки ритуал са оваквим начином сервирања:

„Не, хвала. Извините, ако бисте били љубазни да ми објасните због чега се овако постављају столови?“

„Видите, за време Рамазана ништа се не пије и не једе до касног поподнева, предвечерја. Тада муслимани, који желе јести у ресторанима у чаршији, долазе, сједају, узимају најпре мало неког пића и тек-тек воћа. Касније се служи врло мало обилнији оброк“.

Ето одговора. Убрзо плаћам рачун, устајем и идем даље.

Купујем филџане на поклон пријатељима у занатским радњама. Бирам радњу која ми се учинила да има дугу традицију и чији се занат изливања посуда за кување и служење кафе, преносио годинама. Стари дека, прстију једва савијајућих, марљиво ради на прављењу нових прозвода.

 

Ах, то је то!

То је она махала из историјских и књижевних текстова.

То су све оне Сарајлије, гурмани, мераклије и домаћини.

То је још један град о коме сам слушала погрешне приче.

То је оно Сарајево!

Снежана Ченад