Када „дођош“ из Републике Српске упише факултет у Новом Саду

Самоуверено сам се упутила пут Војводине. Сама, са коферима у руци и жељом да Нови Сад постане мој нови дом. Све ми је у почетку било необично, клима, сва та равница, успорени говор Новосађана.

Са једне стране срећа, а са друге доза страха како ћу се снаћи, у другој држави, далеко од породице. Не познајем никога. У том првом периоду свог боравка у Новом Саду, дакле на самим почецима својих студентских дана, било је разних ситуација у које сигурно не бих упадала да нисам из Републике Српске. Ово су неке од њих.

Сва та равница_1

Сва та равница

Прва реакција након што бих изустила своје име током упознавања била би: „Ааа,па ти си Босанка 100%. Имам ја рођаке у Босни, идем тамо једном годишње..“ Готово да нема особе коју сам упознала у Новом Саду, а да није рекла да има некакве везе са БиХ.

У почетку ми је сметало што ме називају Босанком, јер долазим из Требиња, Републике Српске, али временом ми је и тај надимак постао симпатичан.

Многе моје изразе друштво из Србије није разумело, па сам морала додатно да објашњавам. Тако сам једном у пекари наручила бурек. Пита ме госпођа која тамо ради: „Са чим бурек?“ Ја је гледам збуњено, зашто ме пита са чим бурек када се то подразумева. „Извините, па бурек је само са месом“.

Бурек са месом се подразумева_1

Бурек са месом се подразумева

Оно што сигурно можеш да очекујеш када упишеш факултет у Србији, а долазиш из Републике Српске је да ће те препознати по нагласку, што може бити предност у неким, свакодневним ситуацијама.

Једном приликом, када сам тек уписала факултет, возила сам се градским аутобусом и онако нервозно исцепала карту мислећи како ми више неће требати. Кроз неколико минута, дошао је кондуктер и зачуђено гледао у комадиће папира у мојим рукама. Објаснила сам му, кроз осмех, да нисам из Новог Сада и да нисам знала да се карта чува до краја вожње. Неискуство бруцошкиње. Продужио је даље, уз осмех, не наплативши ми казну.

Неискуство бруцошкиње у градском превозу_1

Неискуство бруцошкиње у градском превозу

Једна од првих ствари које морамо да средимо ми који дођемо „са стране„ јесте тзв. бели картон, односно потврда да смо пријавили свој боравак у Новом Саду. Тај, бели картончић сам носила стално у џепићу торбе, како би, у случају провере од стране полиције био уз мене. Током једног ноћног изласка, у клуб је ушла полиција, траживши личну карту свим гостима. Ја сам, онако затечена ситуацијом, претресла целу торбу, међутим картона нигде није било и знала сам да ми следи новчана казна, а можда чак и неки гори поступак од тога. Стидљиво сам рекла полицајцу како сам заборавила бели картон у стану. Узвратио ми је питањем: „А,одакле си ти? “. Рекох: „Из Требиња “. „Пролазим ја туда када идем на море. Пошто си Херцеговка – опроштено ти је. Леп провод вечерас“.

Наравно, било је и ситуација када вам појединци прилепе надимак дођош, када се питају како то да можеш бити на буџету а „странац“ си и зашто долазиш баш у Србију, када факултета има и у твојој  земљи.

Нови Сад отвара своја врата свима_1

Нови Сад отвара своја врата свима

Ипак, без обзира на малобројна непријатна искуства, током целих студија сам се осећала као да припадам Новом Саду захваљујући гостопримству, доброти и спремности суграђана кад год се нисам снашла да пронађем  улицу, број или институцију која ми је баш у том тренутку била потребна.  Зато, драги читатељу, ако баш сада размишљаш који град је прави избор за твоје студије, моја препорука је јасна – то је дефинитивно Нови Сад!

Јелена Драпић

Фото: Марија Ердељи